Transfer do planine ili banje razlikuje se od gradske vožnje po nizu stvari koje se ne vide na mapi. Prvo, putovanje traje dovoljno dugo da umor, pauze i potrebe putnika postanu deo plana, a ne detalj. Drugo, poslednji deo puta je gotovo uvek najzahtevniji, dakle uski i krivudavi planinski putevi, uspone, promenljivo vreme i, zimi, sneg i led, pa se prosek brzine na tom delu bitno razlikuje od proseka na autoputu. Treće, prtljag je znatno obimniji nego kod gradske vožnje, jer se putuje na više dana i najčešće sa opremom. Četvrto, na dužim relacijama i najmanja greška u planiranju, na primer polazak sat kasnije nego što treba, znači dolazak po mraku i po lošijim uslovima. Zbog toga se ovakva putovanja ne posmatraju kao prevoz od tačke do tačke nego kao mala logistika koja se dogovara unapred, i upravo se tu i vidi razlika između planiranog transfera i improvizacije.
Vreme putovanja zavisi od tri različita dela puta i svaki od njih ima svoju brzinu. Prvi je izlazak iz grada, koji u vršnim satima ume da traje koliko i naredna dva sata vožnje. Drugi je deonica autoputem, koja je predvidiva i brza. Treći je prilaz samom odredištu, dakle poslednjih dvadeset do pedeset kilometara regionalnog i planinskog puta, gde se prosečna brzina prepolovljava, a zimi i više od toga. Iz tog razloga se procena nikada ne pravi po razdaljini nego po deonicama, pa se na ukupno vreme dodaje i vreme pauza. Za putnike je najkorisnije da znaju da se na svaka dva sata vožnje po pravilu planira kratka pauza, što na relaciji od tri i po do četiri i po sata znači jedno duže i eventualno jedno kratko zaustavljanje. Kada se sve to sabere, dobija se realno vreme polaska koje često bude sat ranije nego što je putnik prvobitno mislio.
Kod planinskih odredišta postoji jednostavno pravilo koje koriste svi koji često voze te puteve, dakle planira se dolazak pre mraka kad god je to moguće. Razlog je što se poslednji deo puta često odvija po neosvetljenoj deonici, sa krivinama, sa mestima gde se led zadržava i sa neuređenim ivicama, pa noćna vožnja tu traži znatno više opreza i troši mnogo više vremena. Uz to, i sam dolazak na odredište je jednostavniji po danu, jer se lakše nalazi objekat, lakše se prilazi i lakše iznosi prtljag. Kod povratka važi obrnuta logika, dakle nedeljom popodne se ka Beogradu vraćaju svi istovremeno, pa se poslednji deo puta i ulazak u grad znatno produžavaju, i to je period koji se planira sa dodatnom rezervom. Ako raspored dozvoljava, povratak u ranijem terminu ili u ponedeljak ujutru donosi znatno mirniju vožnju.
Zimi na planinskim relacijama pravila prestaju da budu preporuka i postaju obaveza. U periodu od prvog novembra do prvog aprila, kada se na kolovozu nalaze sneg, led ili poledica, vozilo mora imati zimsku opremu, što kod putničkih vozila znači pneumatike za zimsku upotrebu na svim točkovima, sa dubinom šare koja nije manja od četiri milimetra, uz posedovanje lanaca za snabdevanje trakcije van naselja, koji se koriste tamo gde je to označeno ili gde stanje puta to zahteva. Za putnika ovo nije samo tehnički podatak, jer se u praksi dešava da se na prilazu skijalištu propušta samo saobraćaj sa odgovarajućom opremom. Zbog toga se pri dogovoru transfera u zimskom periodu podrazumeva da vozilo ispunjava te uslove, a kod odredišta sa strmim prilazima se unapred razmatra i vozilo sa pogonom na sva četiri točka, jer se poslednjih nekoliko kilometara do apartmana često pokaže kao najteži deo celog puta.
Zimsko putovanje ima najveći odnos prtljaga po putniku od svih vrsta putovanja i to je najčešći uzrok pogrešno izabranog vozila. Uz standardni kofer po osobi, dolaze i skije ili snoubord u navlaci, pancerice, kacige, jakne i sitna oprema, a kod porodica i sanke, kolica i dodatna torba sa opremom za dete. Skije su pri tome vangabaritan predmet koji ne staje u prtljažnik većine limuzina, pa se ili koristi vozilo sa dovoljno dugim prostorom, ili kombi, ili se planira krovni nosač. Praktično pravilo koje se koristi u planiranju glasi da četvoro odraslih sa kompletnom skijaškom opremom realno traži vozilo veće od standardne limuzine, bez obzira na to što limuzina ima četiri mesta. Zbog toga se pri rezervaciji navodi tačan spisak, dakle koliko kofera, koliko pari skija, koliko torbi sa pancericama i da li ima nešto neuobičajeno.
Kod porodica sa decom se planira i ono što nema veze sa vozilom nego sa fiziologijom. Krivudavi planinski putevi su najčešći okidač za mučninu u vožnji, naročito kod dece između otprilike druge i dvanaeste godine, a pojava se pogoršava gledanjem u telefon ili u knjigu, zagušljivim vazduhom i punim stomakom. Nekoliko jednostavnih mera bitno pomaže, dakle pogled usmeren napred i ka horizontu umesto u ekran, redovno provetravanje, blaga i suva hrana pre puta umesto obilnog obroka, i pauza pri prvim znacima. Kod dece koja redovno reaguju, roditelji se konsultuju sa lekarom o mogućnostima, a pauze se planiraju češće nego na relaciji bez krivina. Uz to, obavezno je odgovarajuće dečje sedište prema uzrastu i masi deteta, koje se najavljuje pri rezervaciji, jer se ono ne improvizuje na dan polaska.
Prevoz do banja ima svoju specifičnost, jer veliki deo putnika čine starije osobe i ljudi koji putuju zbog rehabilitacije i terapija. Kod njih se plan pravi drugačije, dakle pauze su češće i kraće, tempo je mirniji, temperatura u vozilu se prilagođava putniku, a prtljag se nosi umesto da ga putnik vuče. Bitno je i vreme dolaska, jer se u ustanovama prijem i početak terapije rade u određenim satima, pa se polazak usklađuje sa tim rasporedom, a ne obrnuto. Za putnike sa otežanim kretanjem važno je unapred reći da li koriste štap, hodalicu ili kolica, jer to određuje i izbor vozila i način ulaska, dakle da li je potrebno vozilo sa nižim pragom i širim otvorom vrata. Ako putnik nosi terapiju koja se uzima po satu, planira se i to, kao i mesto za bocu vode nadohvat ruke, jer se u vožnji od tri sata ta sitnica pokaže kao vrlo važna.
Kod planinskih centara se dešava situacija koja iznenadi putnike, dakle vozilo dođe do naselja, a onda se ispostavi da do samog objekta ne može da priđe. Uzroci su različiti, dakle neočišćen ili neasfaltiran prilaz, uzak put između objekata, zabrana saobraćaja u pešačkoj zoni centra ili prilaz sa nagibom po kome se zimi ne može bez lanaca. Zbog toga se pri dogovoru transfera traži tačna adresa i, kada je moguće, lokacija poslata sa telefona, a kod novijih apartmanskih naselja i kratak opis prilaza. Isto važi i za banje, gde se ustanove često nalaze u parkovskim zonama sa ograničenim pristupom vozilima. Kada se to zna unapred, dogovara se najbliža tačka na koju vozilo može da stane i kako se prenosi prtljag, umesto da se to rešava u mraku i po snegu, sa koferima u ruci.
Za grupe od pet i više putnika postoje dva pristupa i oba imaju svoje mesto. Kombi vozilo je po pravilu ekonomičnije po osobi, drži grupu na okupu, ima znatno veći prostor za prtljag i pojednostavljuje komunikaciju, jer postoji jedno vreme polaska i jedan vozač. Više manjih vozila ima smisla kada se putnici skupljaju sa različitih adresa, kada se grupa deli po odredištima ili kada se traži viši nivo komfora za pojedince, na primer kod poslovnih gostiju. Kod zimskih putovanja kombi ima dodatnu prednost zbog prostora za opremu. Kod izbora se gleda i sastav grupe, dakle da li ima male dece koja traže sedišta, jer broj sedišta i broj mesta za dečja sedišta nije uvek isti. Za sve varijante važi isto pravilo, dakle broj putnika i količina prtljaga navode se tačno, jer se vozilo bira po onome što se stvarno prevozi.
Zimi se plan putovanja pravi sa jednim okom na vremenskoj prognozi, i to nije preterivanje. Sneg koji pada u toku dana može bitno usporiti prilaznu deonicu, a kod jačih padavina se dešava i privremeno zatvaranje pojedinih puteva ili uslovljavanje prolaza opremom. Zbog toga se kod zimskih polazaka prati stanje na putevima i, kada je moguće, polazak se pomera na raniji termin, jer se putevi po pravilu čiste tokom dana, a ne u toku noći. Isto važi i za povratak, gde se pri najavi obilnih padavina ranije kretanje pokazuje kao najbolja odluka. Za putnike je korisno da znaju da promena termina polaska za sat vremena, ako je najavljena unapred, ne pravi problem u organizaciji, dok promena u poslednjem trenutku može značiti da vozilo više nije slobodno. Zbog toga se kod zimskih putovanja komunikacija drži otvorenom i dan pre polaska.
Putovanje se ne završava dolaskom i vredi već pri dogovoru definisati i povratak. Kod planinskih centara je uobičajeno da se povratak zakazuje unapred, jer se u danima najveće gužve, dakle nedeljom i na kraju praznika, vozila raspoređuju ranije. Ako je boravak duži, dogovara se i eventualna vožnja u toku boravka, dakle prevoz do drugih lokacija, izleta ili do ustanove na terapiju, i to se planira kao zaseban termin. Kod grupa se unapred utvrđuje i tačno mesto i vreme okupljanja za povratak, jer se u velikim naseljima lako izgubi vreme na traženju. Bitan detalj je i vreme napuštanja smeštaja, jer se ono najčešće ne poklapa sa željenim vremenom polaska, pa se planira gde će prtljag stajati u međuvremenu. Kada se sve to dogovori unapred, poslednji dan boravka prolazi mirno.
Da bi transfer na dužoj relaciji bio isplaniran iz prvog puta, dovoljno je poslati nekoliko podataka. To su datum i željeno vreme dolaska na odredište, tačna adresa polaska i odredišta, po mogućstvu i poslata lokacija, broj putnika i njihov sastav, dakle koliko odraslih i koliko dece sa uzrastom, tačan spisak prtljaga uz naznaku vangabaritnih komada kao što su skije, podatak o eventualnoj potrebi za pomoći pri kretanju, kao i termin povratka. Uz to se navodi sve što je specifično, dakle putnik koji teško podnosi vožnju, terapija koja se uzima u određeno vreme, kućni ljubimac ili potreba za dodatnim pauzama. Sa tim podacima se određuju vozilo, vreme polaska i broj pauza, a putovanje se svede na ono što treba da bude, dakle na mirnu vožnju u kojoj se putnik odmara i dolazi spreman na odredište.
